Povreda i fantazija daju zaljubljenost

U mašti je sve moguće. Dovoljno je da zatvorite oči i da odlutate. Svetlucave niti fantazije stvoriće „njega“ koji je dobar, brižan, pažljiv, „njega“ kome je žao što vas je povredio, „njega“ koji uviđa da bi mu bilo mnogo bolje kada bi se prepustio ljubavi, i tako i sebi i vama ulepšao život. To mazanje očiju fantazijom krajnje je nefunkcionalno jer vas vodi samo u još dublje povređivanje, ali iz nekog razloga, taj kist kojim sebi zamazujete oči nije u vašim rukama. Ne znajući ni kako ni zašto, jednostavno se u nekom trenutku nađete tamo negde, u ljubavnoj ideji koja je mnogo, mnogo lepša od stvarnosti.

Kad vas „pogrešan muškarac“ povredi, umesto da reagujete ljutnjom ili tugom, počinje da se budi fantazija koja povredu "umota u celofan" koji nazivamo zaljubljenost. Nažalost, takav odnos može da traje godinama, pa i ceo život.

Možda i poznajete neku stariju ženu koja uporno za svog supruga alkoholičara i zlostavljača tvrdi: „Ma nije on takav, on je zapravo dobar. Samo treba pustiti da ga prođe…“

Realnost koja se neće promeniti

Fantazija koja celu priču ulepšava nalik je lotosu koji izvire iz mulja, a zatim se na površini vode pretvara u prekrasan mirisan cvet. Teški i mučni potisnuti osećaji u toj su metafori mulj, a cvet je divan osećaj zaljubljenosti. I, naravno, cvet bi svako rado podelio sa voljenom osobom, ali korenje i mulj… to je nešto što mora da ostane sakriveno.

U toj skrivenosti i jeste problem. Teški potisnuti osećaji nešto su što skrivamo i od samih sebe. Kada bi starija žena iz gornjeg primera zaista doživela svoju povređenost pošto je suprug alkoholičar po hiljaditi put izvređa ili udari, emotivni bol bi zaista bio jak. Toliko jak da bi ostajanje u takvom odnosu bilo neizdrživo. Međutim, ona ne želi da doživi taj emotivni bol u potpunosti. Ne želi da vidi celu sliku i pomiri se s tim da su nepoštovanje, grubost i maltretiranje realnost koja se ni sutra ni prekosutra neće promeniti. Ne želi da se pomiri s tim da je realnost njenog braka bol, a ne ljubav.

Preskakanje neugodnih osećaja

Niko svesno ne bi uporno ostajao u nečemu što mu očigledno zagorčava život. Stvar je u tome da svi mi tokom odrastanja naučimo u određenoj meri da potiskujemo i izbegavamo neugodne osećaje. I ta navika „micanja“, „brisanja“ ili „preskakanja“ neugodnih osećaja ostaje.

I onda, kada nas neto povredi, želimo što pre da pobegnemo od neugodnog osećaja, bilo da je reč o tugi, ljutnji, sramoti ili nekoj mešavini osećaja koju ne možemo jasno da imenujemo. Kako bismo pobegli od tih osećaja, počinjemo da fantaziramo. Baš kao deca, koja su se odrastajući u lošim roditeljskim odnosima povlačila u svoj svet i gradila neke svoje priče u kojima je sve lepše.

Kad shvati koliko sam dobra (dobar), promeniće se

Supruga alkoholičara je primer slepila koje zaljubljenost može da stvori, ali podsvesni mehanizam koji tu vlada isti je kao i kod bilo koje druge „zaljubljenosti u pogrešnu osobu“. Dakle, kad god se dogodi da neto ostaje zaljubljen u nekoga, iako je taj odnos loš, na snazi je zakon: povreda plus fantazija daju zaljubljenost.

Kad se tome dodaju i dogme: „negde duboko u sebi, on je dobar, pažljiv i nežan“ i „kada shvati koliko sam dobra, pažljiva i njžna, on će se promeniti“, dolazi do veličanstvene i magnetične emotivne zbrke koja se obično opisuje kao „povezani smo na nekim čudnim nivoima“, „mi smo stvoreni jedno za drugo, samo on to još uvek ne vidi“ i slično.

Ono što u celoj toj situaciji može biti od pomoći upravo je suprotno od fantazije.

Tvrda realnost. Činjenice. „Nije me nazvao“, „rekao mi je da sam glupa“ i sve ostalo što je proizvelo emotivnu bol. I zatim, ostajanje s tom boli. Ostajanje dok god traje. To može biti teško, ali zapravo, dugoročno gledano lakše je nego ostajati u istom začaranom krugu boli i idealizacije.

Bol je teška, ali ako je to cena koju treba platiti za otvaranje očiju i napuštanje lošeg odnosa koji donosi samo još više boli, svakako se isplati.