Sećam se... Srela sam te prvi put jednog vrelog avgustovskog dana, toliko obasjanog suncem da je sve oko nas bilo od zlatno-zelenih i srebrenih, prozirno plavih iskri. Došla sam sa najboljom drugaricom na plažu jezera koje se proteže duž celog našeg malog vojvođanskog sela. Imala sam 13 godina, još sam trčala bosonoga, a nemirna kosa boje žita, upletena u dve kike sa plavim mašnicama, vijorila je za mnom nošena povetarcem...
Takvo je bilo i moje srce - čisto, osunčano, prepuno snova o budućnosti, lako kao latica poljskog cveta i nestrpljivo kao ptiče koje čeka prvi let iz gnezda.
Igrali smo odbojku, prskali se i vijali u vodi, kada si se iznenada ispred mene pojavio ti, visok, na tren si zaklonio sjaj ispred mene... Ali tvoj osmeh je blistao, a ja sam uronila u oči boje mora i začarana sam stajala gledajući u mokre, zlatne lokne. Tog, večno sanjanog, sudbinom predodređenog trena - ti si postao moje sunce, moja plava zvezda, nedodirljiva, daleka...
Ali tada još nisam spoznala razmere i veličinu tog susreta.
- Zdravo, kako se zoveš? - upitao si me, slobodno me odmeravajući, tako prokleto lep, kao grčki bog, tako siguran u sebe.
- E, baš neću da ti kažem! - prkosno sam podigla bradu i otplivala dalje, namerno te prskajući slapom toplih kapi. Pratio me je tvoj dubok, grleni smeh, što me je još više naljutilo.
Nastavila sam sa igrom i bacila loptu Veri, ignorišući te. Ali uzalud sam bežala, uvek bi iznenada izronio ispred mene. Uzeo si loptu i otplivao malo dalje. Svi smo povikali u glas da je vratiš, a ti si rekao da ćeš je dati samo ako ja dođem po nju. Mada je moj ponos trpeo, morala sam ti prići. Otimala sam ti loptu, svesna tvojih dodira, crvenila sam sve više.

U toj beskonačno dugoj igri i nadmetanju desilo se nešto što nikada neću zaboraviti - poljubio si me! Poljubac kao dah vrelog vetra‚ okrznuo mi je rub usana i užareni obraz, ali bio je to moj prvi poljubac, koji me je uvukao u vrtlog jednog novog poglavlja mog života.
Odjednom, svesna da nisam više devojčica kao pre, da me posmatraš drugačije od mojih drugara, bila sam užasno postiđena, pogotovo onim što je cvetalo u meni... A to je purpurno crvena ruža ljubavi, opojnog mirisa. Ponovo sam pobegla od tebe, od same sebe na obalu. Sela sam na peškir i sakrila se iza korica knjige koju sam čitala.
Zanela sam se u čitanju, ali ti si došao, otresao kapi sa svoje kose i ponovo me probudio iz snova.
- Hej! Pokvasio si mi knjigu, dosadan si! Šta sad hoćeš?
Uozbiljio si se i plavetnilom svog pogleda zašao si u dubinu moje duše.
- Lepotice, što si ljuta na mene?
- Nisam lepa! Lažeš, kao i svi muškarci!
- A ti kao znaš nešto o muškarcima?! Da li si nekad imala dečka? Ne, siguran sam da nisi! Mala, ha, ha, ha...!
Besna na samu sebe, na tvoj zvonki smeh,oštro sam ti uzvratila:
- Šta ti zamišljaš?! Uopšte mi se ne sviđaš i samo smetaš... - zagledala sam se u knjigu, kao čitajući, bolno svesna tvoje blizine... Na ivici suza, rumena kao bulka, skupila sam snagu, rešena da te udaljim od sebe pogledala sam te i rekla:
- Idi, zabavljaj se, želim da čitam.
- Zar mi nećeš reći kako ti je ime? Zar te ne interesuje ko sam ja, odakle sam...? Žacnula me tuga u tvom stavu, lice ti je pobledelo...
„On se samo šali, ja sam za njega obična klinka“, prošla mi je misao kroz glavu...
- Ne, ništa ti neću reći, nimalo me ne zanimaš, idi, uskoro idem kući i...
- Pocrvenela si kad sam te poljubio, malena. Ali... - ustao si i pružio mi ruku da mi pomogneš, a onda nastavio:
- Neka bude kako ti želiš. Ako sada odeš, možda se nikada više nećemo sresti.
Okrenula sam se od njega, prećutavši odgovor.
Posle pola sata pošla sam kući. Stajao je kraj vode, sunce je već bilo nisko, skoro bakarno. Posmatrala sam ga, a svaki korak mi je bio tako težak kao da su mi okovi na nogama. Srce ga je očajnički zvalo, ali su usne ostale neme... Rastali smo se bez pozdrava, moja velika, prva, večna ljubav i ja...
Posle tačno 15 godina ponovo sam te srela... Poznala sam ono nebo u tvojim očima, ono more sjajno od bisera, osmeh topliji od sunca što sunce zaklanja i dodir vreliji od užarenog žezla...
Došla sam u tvoju kuću, u goste sa tvojim rođakom, a mojim suprugom i dvoje dece...
Posle smo dugo godina živeli blizu, viđali se, ali ti si menjao devojke jednu za drugom, besan što ne možeš imati mene, a ja sam provodila besane noći uz čoveka koji mi je bio sve, ali mi je tvoja blizina smetala da ga volim onako kako je zaslužio.
Nekada si dolazio i pokazivao svu svoju nežnost, kao prijatelj, ukazivao mi pažnju i rasipao plave iskrice po meni, a zatim bi se naljutio zbog sitnice i u tvom bih pogledu videla mržnju...
Samo si se jednom prevario i rekao: „Volim te”, a potom si brzo dodao da me voliš kao sestru, prijatelja, rođaku... To mučenje je trajalo predugo - devet godina. Morala sam tome stati na kraj, jer sam se razbolela, nisam više znala kako da se nosim sa tom tajnom, sa izbegavanjem prisnosti, sa stidom i osećajem krivice... Primetila sam da se i ti mučiš, ljubavi. Bili smo tako blizu, ali se naši svetovi nisu smeli, nisu mogli spojiti.
Vratila sam se u svoj rodni kraj sa porodicom, ponovo smo se rastali uz raspravu, bez pozdrava...
Čujem, i dalje si sam, ne možeš da se skrasiš. Ja sam okružena decom i imam čoveka koji me voli i kojeg volim... Nikada te više videti neću... To sam i htela, zar ne?
Nikada se više neće vratiti onaj čarobni dan - 3.8.1983, ni snovi, ni nebo puno sunca, teško od mirisa i srebreni smeh bezbrižne mladosti... Nikada više. U kutku mojih snova sakrila se jedna vižljasta curica kose boje zrelog žita i plače za svojom ljubavi boje neba. Utešim je i idem dalje, jer, život zove, mržnjo i ljubavi moja.