Kažete da ste napušteni kao novorođenče, ko vas je pronašao?
- Policija. Oni su me spasli. Kao dete sam se pitala ko me je našao, od džeparca skupila pare i odnela čoveku čokoladu. Majka me samo ostavila ni ime nije napisala, neki pop me krstio Nevenka da ne uvenem. I nisam.
Gde ste odrasli?
- Svuda pomalo. Bila sam u Zvečanskoj, a nekoliko godina provela sam u hraniteljskoj porodici divne žene Vide Špadijer. Ona je, istovremeno, podizala nas sedmoro siročića, kao da smo njeni!
Kako pamtite detinjstvo?
- Teško. Rođena sam sva nikakva, krive oči, krive noge. Nisam mogla da hodam. Godine su mi trebale i da lepo progovorim. Sa samo dve godine pala sam u krevet – cerebralna paraliza. Morali su da me premeste u jedan dom na Umci.

Imate li nekih lepih uspomena iz tog perioda?
- Najviše iz Zvečanske. Tu sam imala divnog vaspitača koji me mnogo voleo, dirnula ga, valjda, moja situacija.
Pomenuli ste da vas je u hraniteljskoj porodici bilo sedmoro, šta se desilo sa drugom decom?
- Svako bije svoju bitku, kakve su to sudbine! Da ne poverujete. Jednom je majka živela tačno preko puta, ali za svoje dete nije htela da čuje. Ipak i pored takvog početka, svi su izrasli u poštene, dobre ljude.

Da li ste ikada saznali nešto o majci?
- Pronašla sam je. Sećam se da sam rekla hraniteljici “idem da nađem mamu”. Retko ko iz Zvečanske nađe roditelje. Svuda sam tražila, na kraju se obratila i novinama. Tako me i našao ujak i odveo kod nje.
Kako je prošao susret?
- Loše. Imala sam 20 godina. Kada me je videla, samo je pitala ujku: „Zašto si mi doveo idiota?“. To je bio jedini put da sam je videla. Od tada mi je od cele porodice jedino ujak pomagao, vodio me na bazen, na sladoled, ali i on je preminuo.
Mora da vas je to mnogo povredilo. Zamerate li majci što vas je napustila?
- Oprostila sam joj, verujte mi. Čudno zvuči, ali tako je. Pričali su mi da je bila barska dama, zvali me domsko kopile. Oca ne znam, ko zna sa kim me pravila. Ipak, majka je majka, a svako nosi svoj krst. Kad je došla u godine, razmenile smo nekoliko pisama. Otišla je u Nemačku, tamo je preminula. Posle mene, dece više nije imala.

Sami i bolesni, kako ste se snašli?
- Kako sam morala. Radila sam šta god da su mi nudili. Jedno vreme sam radila u mrtvačnici. Čistila sam blizu stola za leševe. Ribam ja, tek odjednom, digla se baba sa onog stola i rekla: „Daj mi odelo“. Vrisnula sam i ovakva jurnula kroz hodnik i proletela kroz staklena vrata. Probudila se žena iz kliničke smrti, a ja umalo nisam umrla od straha. Tad sam dala otkaz! Čuo direktor, zvao da se vratim, rekoh – batali. Radila bih drugde, ali niko neće da me primi.

Imate cerebralnu paralizu, ali čini se da ste dosta aktivni?
- Zahvaljujući hraniteljici koja me vodila na terapije ja sam kao dete, nakon devet godina prohodala, doduše uz štake, ali ne žalim se. Od tada nisam stala. Često idem u Udruženje osoba s cerebralnom paralizom, tamo odem da popričam sa nekim, vezem i družim se sa decom. Kada vidim njih onako male, samo se rasplačem. Moja boljka napreduje sporije, ja sam još imala i sreće.
A u ljubavi?
- Imala sam jednu veliku ljubav. Bili smo zajedno godinama, onda sam zatrudnela, ali em sirotinja, em genetika. Bojala sam se da se ne rodi bolesno, da mi ne uzmu dete. Zar da se muči kao ja? Na kraju sam abortirala, a ljubav prođe.

Upeli ste da se osamostalite, imate i svoj stan...
- Stan sam dobila od opštine. Otplaćujem ga na rate. Prokišnjava mi krov, kada sam došla ni vode nije bilo. Četiri meseca sam spavala u kutiji od kauča, dok mi bolnica nije dala krevet. Kupam se u šerpi. Ali, meni je ovo dosta. Evo, na ulici sam našla lampu, komšija popravio, radi, rastura! Jednom mi je pao krov, bila je ciča zima. Šta ja da radim ovakva? Sela sam u tramvaj i vozila se. Tu mi je bar bilo toplo. Hranim se u narodnoj kuhinji, ali fina je hrana, ne žalim se.
Uprkos svemu, vi kažete da ste srećni?
- Jesam! Ja sam borac. Ovaj stančić, kakav god da je, moj je mali raj. Mnogo mi je značilo što su me ljudi voleli! Kada si bolestan, teško je, meni se najviše obraduju deca i psi, a uvek ima onih koji te izbegavaju. Ja bih samo da nađem nekog čoveka mojih godina, da živimo ko ljudi. To i jedan televizor da budem i ja u toku. Nije bitna ova krpa na meni, bitno je ono ispod nje!