Osetih u tom trenutku kako me nešto vuče na gore: “E pa dođe vreme da se rastajemo”.

Putovao sam, mogu vam reći, dobrih pet sati. Na vratima raja stajao je Sveti Petar. “Zdravo Petre, pa dođe vreme da se i mi ispričamo”.

Petar me je mrko gledao, ali konačno prozbori: “Ne piše ti se dobro, Omoljice, puno si grešio. Bog te čeka.” Priznajem, malo sam se uplašio, jer ovo mi je, znate, bio prvi susret sa Bogom, a to nije mala stvar. Ćutim ja, ćuti on. I tako ćutimo mi jedno pola sata i konačno se odvažih pa rekoh: “Dobar dan, Bože!”. Opet ćutimo, a mene već počele i noge da izdaju. Znate, ne umire čovek svaki dan.

Konačno Bog popravi kravatu, promeškolji se malo na svom oblaku i reče:

“Kaži Omoljice.” Ovaj govor sam prilično dugo spremao pa sam rešio da mu kažem sve od prve do poslednje reči:

“O Bože, vladaru carstva nebeskog, Ti koji nebom hodaš, Tvorcu mog psa Marka, sinova Mirka i Žuje, baba Bose i deda Radovana, mog kuma Spasoja i izvinjavam se ako sam nekoga u svoj brzopletosti zaboravio da spomenem…”

Tu stadoh i primetih da se zbunio. Zamislite – Bog tako veliki, ja tako mali, pa se zbunio preda mnom. Međutim, našao je nekako prave reči, pa reče:

- Jesi li ti Omoljice pročitao “Koštanu”?
 - Nisam – velim ja.

- A jesi li, Omoljice, primetio da svetlosti nesta?
 - Nisam – opet ću ja zbunjeno.

- Da li te tuga obli, Omoljice?
 - Ne Gospode – rekoh – a zašto?

- Zato što je to, Omoljice, tema ovog pismenog zadatka, i bojim se da si promašio temu.

Bog je moćan – pomislih u sebi…

(Dobio je 5+)