Može li se od taksiranja živeti?
- Koliko radiš, toliko i zaradiš. Zarada taksista se deli na tri dela. Trećina ide na gorivo, deo na amortizaciju vozila i ono što ostane je zarada. Ako vam se još desi da tog meseca nemate kvar, super ste prošli. Prosečan taksista dnevno zaradi oko 6.000 dinara, od čega je više od polovine čista zarada. Kada to pomnožite sa 30 dana u mesecu, znači da može sasvim pristojno da se živi.

Imaju li taksisti radno vreme?
- Svaki taksista radi kad i kako njemu odgovara. Uglavnom više vole da rade noću jer je tada tarifa skuplja, ima više posla. Na ulici provedemo između 10 i 12 sati, mada ima i onih ekstrema koji rade po 14 sati. Taksisti nemaju ni petka ni svetka. Dok većina ne radi za praznike, mi tada najviše zarađujemo. Ne radimo jedino kada slavimo slavu.

Da li je bezbedno voziti 14 sati?
Naravno da nije, ali oni koji to rade često nemaju izbora. Treba otplaćivati kredit za stan, lizing za novi auto na svakih pet godina jer niko neće ući u ladu iz 1980. godine. I ja sam često tako radio, a onda mi se desilo da sam u jednom trenutku počeo da haluciniram i priviđale su mi se stvari. To je bila kap koja je prelila čašu. Pitao sam se da li ću sebe ubiti ili nekoga drugog i nikakav novac nije toga vredan.

Često se kaže da su konobari i taksisti drugi bog. Koliko vam se ljudi poveravaju?
- To su redovne scene. Obično se žene više ispovedaju, žale se na posao, supruga. Ljudi su se danas otuđili, nema pravih prijatelja ili su vremena takva da ne želite druge da opterećujete svojim problemima. Vožnja taksijem im je prilika da olakšaju dušu, nekom nepoznatom koji ono što je rečeno neće zloupotrebiti. Osim toga, potrebno im je da neko samo ćuti, sluša i ponekad klimne glavom.

Da li ih savetujete?
- Savet iskusnih taksista je - izbegavaj savet.

Da li je vožnja taksijem luksuz?
- Iz ugla taksiste nije, jer pređeni kilometar na taksimetru košta samo 65 dinara. Sa stanovišta običnog građanina, čija je prosečna plata 30.000, svakako da je luksuz.

Kriza traje već godinama, koliko se to odrazilo na vaš posao, da li se ljudi voze taksijem manje nego ranije?
- Posla ima, tako da ne bih rekao da se voze manje. Uvek imate redovne mušterije, čiji stil života podrazumeva da svuda idu taksijem.

Ostavljaju li mušterije bakšiš?
- Redovno. Mi Srbi smo takvi da ne bismo mogli sebe da pogledamo u ogledalo da nismo ostavili bakšiš. Uvek je to 50, 100 dinara preko iznosa za vožnju.

Da li vam se desilo da je neko pobegao i nije platio račun?
- Doživeo sam to od nekoga od koga nikada ne bih očekivao. Primio sam jednu gospođu sa bundom, biserima, svu napirlitanu, koja je sa sobom nosila lepu kutiju sa nekim poznatim brendom cipela. Vozio sam je duže vreme, ona je obilazila butike, a ja sam je čekao. Sve dok se jednom nije vratila. Otvorio sam tu kutiju, koju je ostavila, a u njoj su bile neke stare cipele. Ni na kraj pameti mi nije bilo da se tako nešto može desiti.

Da li je bilo suludih zahteva mušterija?
- Jednom sam se odazvao na poziv mušterije, a kada sam došao pred njegovu kuću, zahtevao je da izađem iz auta, dao mi je ključ svog i tražio da sednem i upalim motor. Na taj način je proveravao da li mu je neko podmetnuo bombu pod auto. Mora da je bio neki budža.

Jeste li pristali?
- Naravno da jesam, i to više puta. Dobro je plaćao, a trebalo je izdržavati decu i suprugu. Nisam to činio samo ja, čuo sam i za mnoge druge taksiste.

Koji ćete događaj sa mušterijom najviše pamtiti?
- Javio sam se na poziv i primio tri momka koji su me duže vreme zavlačili - kada stignemo na traženo mesto, govorili su sada idemo negde drugde. Trajalo je to neko vreme, dok nisam dospeo negde do Kaluđerice, u slepu ulicu, i nije bilo moguće više ići ni napred ni levo ni desno, samo unazad. Tada mi je jedan rekao da je danas izašao iz zatvora i da nema da mi plati, pa su se nešto domunđavali. Drugi je rekao “ne mogu ja da ga ubijem, juče sam izašao”. Treći je rekao “ja ću” i počeo da zavlači ruku u džep od jakne. Pretrnuo sam od straha. Izvadio je novčanicu od 50 evra, bacio mi je i rekao: “Danas si imao sreće”. Mislim da sam preorao tu njivu koliko sam nagazio gas i pobegao što sam brže mogao.

Verovatno je da ima više lepih događaja?
- Primio sam dva klinca koji su me pitali da li mogu da vare! Prvi put sam čuo taj izraz i nisam znao šta žele. Kada su mi objasnili, pustio sam ih pod uslovom da otvore prozor. I onda nas je posle pet minuta zaustavio policajac. Ceo auto se osećao, pitao nas je: „I šta ćemo sad?“ Na iznenađenje svih nas, policajac nam je rekao: „Ako je dobra, pustiću vas“. Nisam mogao da verujem šta se desilo.

Da li nekada ne naplatite vožnju?
- Dešava se, učiniš nekom i to je normalna stvar. Ipak, zapamtio sam trudnicu koja me ja zaustavila na ulici. Bila je u spavaćici i kućnim papučama. Pukao joj je vodenjak i malo je falilo da se porodi u kolima. Naravno da joj nisam naplatio i poželeo sam joj mnogo sreće. Neki nisu imali novca, pa su mi nudili da plate u naturi.

Čini se da da imate dovoljno anegdota da stane u jednu knjigu, da li ste razmišljali nekada da objavite nešto tako?
- Materijala ima dosta i postoje mnoge knjige tog tipa. Ja jednostavno nemam vremena da sednem i to napišem.