Podgoričke "Vijesti" objavile su pozivajući se na izvor blizak porodici nekadašnjeg prvog čoveka Crne Gore da Budimir i Momir nisu u rođačkim vezama.

Izvori "Vijesti" napominju da su Momir i Budimir Bulatović iz dva različita bratstva Bulatovića - jedan je iz Rovaca, drugi je iz Kolašina.

Iako je utvrđeno da Budimir nije Momirov rođak, sudeći prema fotografijama koje poseduje "Alo!", uhapšeni Bulatović ima prijatelje na vrlo visokim položajima u obe države, i u Srbiji i u RS.

Prema pisanjima"Nezavisnih novina", EEG je s gradom Banja Luka potpisao 2007. godine ugovor o saradnji, prema kojem je trebalo da pomogne u vezi sa apliciranjem prema evropskim fondovima za četiri projekta ukupne vrednosti 19 miliona evra.

Prema ugovoru, grad je trebalo da im uplati ukupno 760.000 evra od kojih im je isplaćeno 200.000 evra i to preko Javnog preduzeća DEP-OT, koje je 62 odsto u vrednosti grada.

Ovaj ugovor je bio štetan po grad Banjaluka, jer se istragom ispostavilo da EEG ne postoji, odnosno da se radi o poslovnoj prevari.

Bulatović je prevario i preduzeće "Celex", tako što je falsifikovanjem isprava prisvojio 172.113,04 KM.

"Nezavisne novine" su ranije pisale da su od strane EEG-a prevareni i firma "Integral inženjeringu", kompanija "M:tel" i Rafinerija nafte u Brodu.

Sve je išlo na način da obično na predlog nekog nisokopozicioniranog zvaničnika RS, Bulatović dođe na razgovor sa direktorom ili rukovodiocem institucije i ponudi im saradnju i pomoć pri privlačenju novca iz evropskih fondova.

Dalje, firma ili institucija kandiduje svoje projekte i njihovu vrednost i dostavi ih EEG-u, koji, navodno, u ime njih aplicira prema fondovima EU u Briselu.

U ugovorima o saradnji obično se definiše način plaćanja i obaveze firme ili institucije prema EEG-u, a da bi bili što uverljiviji u ugovoru su stavljali da je firma ili institucija dužna da plati dva odsto od ukupne vrednosti projekta tek posle obaveštenja iz Evropske komisije da im je projekat odobren.

Takođe, u ugovor je stavljano da ostalih dva odsto preduzeće ili firma plaća po dobijenim sredstvima, do čega, naravno, nikada nije došlo.

Isto tako EEG se ugovorom obavezuje da će Evropskoj komisiji uplatiti kotizaciju, a nakon toga tu "savršeno falsifikovanu, čak originalnu" uplatnicu nemačke banke šalju firmi ili instituciji kao dokaz da su oni u ime njih izvršili uplatu.

Nakon toga EEG dobija obaveštenje od Evropske komisije da su odobrena sredstva za koja su oni u ime institucije ili preduzeća aplicirali, a EEG to obaveštenje šalje partnerima sa kojima su imali ugovor i traži da im bude isplaćeno dva odsto.

Obaveštenje je u svim slučajevima stizalo na falsifikovanom memorandumu sa pečatom Evropske komisije i potpisom Nikolausa van der Huna, za kojega je kasnije utvrđeno da nikada nije postojao.