INTERVJU NEDELJE: SLOBODAN SIMEUNOVIĆ, VOZAČ „LASTE”
Za Pariz „putuju” prasići, a u Srbiju stižu vino i sir!
Slobodan Simeunović (59) iz Beograda je ceo svoj radni vek proveo na točkovima. Poslednje 24 godine radi kao vozač u „Lasti“ i zahvaljujući tom poslu uspeo je da vidi svet.
Putnici posle puta pruže ruku i kažu: „Hvala, majstore, putovaćemo opet sa vama” | Foto: Đorđe Kojadinović
Evropu je, kaže, obišao uzduž i popreko, bez ijedne saobraćajne nesreće i havarije. To ponajviše pripisuje sreći, ali i dugogodišnjem iskustvu. Vozio je za Švajcarsku, Norvešku, Belgiju, Nemačku... Sada svakog ponedeljka autobusom iz Beograda kreće na put od čak 1.850 kilometara do Pariza i tako već više od decenije. Iz francuske prestonice se u Srbiju vraća četvrtkom, ali iako je često odsutan, uspeo je da očuva brak i porodicu.
Francuzi vole Guču i rakiju
- Jel ima i Francuza koji dolaze sa vama u Srbiju?
- Ima, i to su uglavnom mladi ljudi koji najviše ovde dolaze u vreme sabora trubača u Guči. Vole Francuzi srpsku trubu i rakiju.
- Može li od tog posla da se živi, jeste li bar približno plaćeni kao vaše kolege na Zapadu?
Sekretarica pala na alkotestu
Simeunović posebno naglašava i da u „Lasti“ postoji rigorozna kontrola kad je u pitanju alkohol, kao i da se takve stvari ne praštaju. Kontrolori mogu u svakom trenutku i bilo gde da uđu u autobus i daju vozačima da urade alkotest. Isto pravilo važi i za sve zaposlene u „Lastinoj“ direkciji. A, zanimljivo je da je prvi otkaz u firmi zbog alkohola, otkako je uvedena ovako stroga kontrola, dobila sekretarica.
- Nose sve - zimnicu, kiseli kupus, slatko, med, kolače, sir, kajmak... A pred Božić najviše idu pečeni prasići i to je jedino što tamo ne mogu da kupe, a sve ostalo ima i u tamošnjim marketima, ali naši ljudi, posebno stariji, vole da ponesu iz svog sela.
- Šta se najviše švercuje iz Srbije u Francusku i obrnuto?
- Nema više šverca, bar ne našim autobusima. Uglavnom se iz Srbije nose domaća rakija i cigarete, ali i to ne u velikim količinama zbog visokih kazni. A, ovamo najviše donose francuska vina i sireve, ali i stvari koje im tamo više ne trebaju.
Slobodan Simeunović, vozač „laste” | Foto: Đorđe Kojadinović
- Postoje li razlike među našim gastarbajterima u zavisnosti od toga u kojoj zemlji žive?
- Najdisciplinovaniji su oni koji idu u Nemačku, verovatno su se privikli na tamošnju disciplinu. Ali se zato čim pređu granicu svi lako prilagode ovdašnjim uslovima, pa je to odmah druga priča. Mnogo njih je zadržalo mentalitet, čak i naglasak kraja iz kojeg potiču, tako da vrlo lako mogu da prepoznam odakle je ko.
- Kakvi su putnici, jeste li imali neprijatnih iskustava?
- U poslednje vreme su, čini mi se, i putnici postali nervozniji. Valjda je kriza i kod njih učinila svoje. Mnogi su ostali bez posla i baš se vidi da teže žive. Ima među njima i mladih, ali uglavnom su to izrabljeni i ostareli ljudi, pa kad je gužva onda im sve smeta, još ako dugo čekamo na granici... A, najgore je leti u sezoni, jedni se žale da im je toplo, drugima je hladno, nekima smeta sedište. I uglavnom su žene džangrizavije od mušakaraca, ali sve to nekako uspemo da prevaziđemo bez problema. Moram da priznam da mi je najveća nagrada kad mi putnici posle puta pruže ruku i kažu: „Hvala, majstore, putovaćemo opet sa vama”.
- Kakvi su naši putevi u odnosu na puteve u inostranstvu?
- Razlika je velika, kao i svemu ostalom. Trebaće nama još vremena da bismo dostigli taj evropski nivo puteva. Tamo nema truckanja, auto-put ima tri-četiri trake i ne postoji šansa da se izgubite, čak iako su u toku radovi, jer su svuda postavljeni putokazi i signalizacija. Njihovi obični putevi su urađeni kao kod nas auto-put.
- Ima li nekih zanimljivosti i dogodovština sa putovanja?
- U Strazburu nas jednom zaustavi kontrola i oće da pretresa autobus, a sa nama je bio mladi bračni par iz Novog Pazara koji je imao pazarske stvari, naravno falš poznatih robnih marki. Krenulo je natezanje sa carinicima, pa smo zamolili jednu putnicu da bude prevodilac. Tako malo po malo priča sa carinikom, na kraju razmene i broj telefona, da bi se posle godinu dana venčali. Sada je on naš redovni putnik za Srbiju. Ima tu svašta da se vidi i čuje. Išli smo tako iz Beograda za Niš. Na stanici je ušla jedna žena, koju je uredno ispratio muž. Čim je sela u autobus počela je da telefonira, a onda je rekla da zaustavimo autobus, jer je zaboravila dokumenta i mora da izađe. Naravno, nije znala da je kolega čuo da je razgovorala sa ljubavnikom koji ju je čekao.
Strogo poštovanje zakona
Slobodan napominje i da kad je u pitanju vožnja na međunarodnim linijama strogo moraju da se poštuju zakoni. Na put do Pariza ide sa još dvojicom kolega i svaki od njih dnevno za volanom može da provede najviše osam sati. Autobusi, kaže, imaju digitalne tahografe sa karticama i posle četiri sata vožnje mora da se pravi pauza, jer tahograf počinje da pišti. Autobus kojim Slobodan prevozi putnike do Pariza opremljen je i kamerama, tako da vozač u svakom trenutku ima pregled svih putnika, ali u autobusu postoji i posebna kabina za pušače.
-
marko Vreme: 24.11.2013 08:14h
Veliki pozdrav kolegi Slobi!!!Sluzba obezbedjenja-Marko Trajkovic.
-
Neko daleko Vreme: 24.11.2013 21:39h
"Postovani putnici,vi koji putujete prvi put sa nama,pa ne znate,a vi koji ste stari putnici dobro znate,da se uskoro priblizavamo granici,da bi bilo pozeljno da castimo nase carinike,a i hrvatske,znate vec,deset evra po osobi,mogu i dinari,u slucaju da ne prodjemo,pare ce biti vracene,.... "
Molimo čitaoce alo.rs da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila.
Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara.
Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.
Redakcija alo.rs ima pravo da ne odobri komentare koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije alo.rs.
Administratorima se možete obratiti ovde: [email protected]