- Valjda će sad i to da se promeni, može naš Mileta da probere i vodi za Beograd? Samo putem pravo, pa uz brdo, eno vidi se kuća odavde - veli Milovan Pešić, Trepko, lokalac pred seoskom prodavnicom i pokazuje na skromnu belu prizemljušu, vidi se još od prodavnice... Nazdravlja muštuluku naših novina:

Mileta Obradović je srećni dobitnik glavne premije u nagradnoj igri „Alo!“ - stan u Beogradu, ni manje ni više!

- Domaćineeeee - dovikujemo još s kapije, vedra prilika skače sa stolice podno loze i pritrčava kapiji - naš Mileta lično!

- Dobro mi došli dobri ljudi! Dobro mi došli i hvala do neba - ponavlja nebrojeno puta, ne skrivajući suze, muške, seljačke, najteže, iskrene...

- Čitam „Alo!“ od prvog broja, ne samo zbog nagradne igre, već zato što su najbolje novine, što je, bogme, sad i dokazano za vjek i vjekova! Pokojni otac ih je čitao još... - tu zastade, još je sveža rana za umrlim ocem, a i kao da mu je on sam poslao nagradu za sve muke koje je prebacio preko pleća za svojih 37 godina života.

- Pošao sam s kolegom iz škole u kojoj radim kao ložač da nešto oposlimo u opštini i usput, u prodavnici sam kupio „Alo!“. Šta vam je sudbina, prvi primerak za koji sam se uhvatio ispade mi iz ruku, pa mi prodavačica ubaci u kesu drugi, a taj drugi - u tom drugom se krilo ono što je ovom skromnom, dobroćudnom i vrednom čoveku promenilo život iz korena...

- Vala, jeste! Učinili ste mi život radosnijim nego što sam mogao sanjati da može biti, a ja obećavam da ću zvati na svadbu - pozdravljamo se kao da se znamo od rođenja.