Ovu kratku vest preneli su beogradski mediji i to je sve što se o smrti ovog mladića zna. Policija je medijima poslala šturo saopštenje od dve rečenice tek da popune stupce crne hronike.

U julu ove godine se kod marine "Dorćol" pojavio dvadesetosmogodišnji crni mladić sa kratkim kikicama. Dorćolcima je rekao da se zove Musa Beri. Na put je krenuo brodom iz atlantske luke u svojoj domovini Gambiji, najmanjoj kontinentalnoj zemlji Afrike, čija se privreda zasniva na izvozu kikirikija. Doplovio je do Soluna pa kopnom stigao na sever Makedonije, do sela Lojane koje se nalazi blizu granice i gde stotine imigranata iz Afrike čeka povoljnu priliku da ilegalno pređe u Srbiju i dalje produže ka željenim zemljama Evropske unije. I ovaj gambijac je tako stigao u Beograd koji mu je bio usputna stanica. Ali zadržao se.

Tražeći utočište i zaklon, našao je betonski bunker, ostatak građevine srušene sedemdesetih godina prošlog veka, pored marine "Dorćol" gde je 2000. godine sniman film "Nebeska udica". Rupu u betonu, koja je zarasla u šiblje i punu pacova, oko koje su se motali i psi lutalice, pretvorio je u svoj beogradski dom. Raskrčio je okolinu, utabao put do bunkera, otvore na zidovima pokrio keramičkim pločicama, a za pse lutalice napravio imrovizovane kućice.

Počeo je da se upoznaje sa Dorćolcima, koji su mu dali nadimak Mosa. Ispričao im je da je u Gambiji bio moler i mehaničar. U Beogradu je preživljavao prodajući prikupljene sekundarne sirovine a za nadnicu je obavljao i fizičke poslove u kraju. Spominjao je da ima devojku u Srbiji. Redovno je kupovao u prodavnici na Dunavskom keju. Kasirka ga pamti kao finog momka koji je znao i poneku srpsku reč. Svakog dana je dolazio u market i pazario hleb, maramice i "kamel" cigarete. U kraju, među gustim šibljem, napravio je improvizovano kupatilo. Stojeći na drvenoj paleti, kupao se vodom iz dunava koju je grejao na dve cigle. Na tom mestu ostale su njegove crne patike.

Zajednička ljubav prema psima povezala ga je sa Dorćolkom S.R.

- Kada je došao u naš kraj, psi lutalice su se smirili. Napravio je azil za devet pasa. Otkad je preminuo spavaju u njegovom skloništu na dušeku - kaže ona.

Delovao je pošteno. Iz nekog razloga nije želeo da ide u kolektivni smeštaj. Nudili smo smu pomoć. Uzeo je svu garderobu koju smo mu prijateljice i ja poklonile. Kupili smo mu mobilni telefon i uplaćivali kredit. Uvek je bio čisti nasmejan - dodaje S.R.

Pričao je da ima prijatelja iz Sudana u Nemačkoj kod koga je želeo da ode i da radi.

- Poslednji put sam ga videla 7. decembra oko 15 sati. Nekoliko dana pred smrt žalio se kako je neka narkomanka upala u njegov zaklon i ukrala mu jaknu. Imao je problema i sa beskućnicima. Smrt tog mladog čoveka potresla je mnoge iz kraja koji su ga poznavali. Viđali smo ga svakodnevno. Ne mogu da tvrdim kako je umro. Kada je policija obavljala uviđaj, ponudila sam im pomoć rekavši da sam ga poznavala, na šta su mi oni kratko odgovorili: "Ako nam nešto bude trebalo, pozvaćemo vas." U kraju se priča da ga je pronašla neka devojka koja je i pozvala policiju - zaključuje svoju priču S.R.

Zaista, mrtvog Musu Berija našla je tridesetogodišnja M.A. koja je bila sa njim u kratkoj emotivnoj vezi.

- Upoznali smo se na svirci 4. oktobra u Kulturnom centru "Grad". To veče je bila svirka benda iz Kanade koji u sastavu ima nekoliko Afroamerikanaca. Otišla sam sa drugaricom i on je bio tamo. Predstavio se kao Pablo. Tražio mi je broj telefona. Napisala sam mu krejonom na papiru. Od tada smo se viđali. Dogovorili smo se da se vidimo 8. decembra. Zvala sam ga ceo dan ali nije bio dostupan. Bilo mi je čudno, ali najcrnje misli sam potiskivala. I sutradan je broj bio nedostupan. Dva dana kasnije otišla sam do mesta gde je živeo. Pomerila sam neke ploče sa najlonom i našla Musu kako leži na stomaku. Noge su mu bile na dušeku. Mislila sam da spava. Zvala sam ga. Ubrzo sam shvatila da ne daje znake života. Istrčala sam. Nisam smela da ga dodirnem. Tada sam pozvala policiju. Bilo je tačno 15:14 sati.

Sačekala je policiju i odvela do mesta gde je ležao Gambijac. Prva pretpostavka im je bila da je narkoman.

Doživela sam osude od policajaca. "Šta ti je ovo trebalo, pored toliko naših momaka da se zabavljaš sa ovim narkomanom...", govorili su. Kada su videli da je crnac lekaru su posumnjali na ebolu. Postidela sam se njihovih izjava. Ispitivali su me. Rekla sam sve što sam znala - dodaje M.A. napominjući da nikada nije upoznala pozitivniju osobu.

Gambijac je krio od društva da je emigrant iz straha da ga ne bi odbacili ili prijavili. Retko ko je znao gde i u kakvim uslovima živi. na srpskom je znao da kaže malo reči, živeli, volim te, nemam kartu, zdravo...

- Patolog mi je kazao da Musa nije imao oštećene organe i otpisuje neku bolest, nisu nađeni ubodi igala niti tragovi narkotika i tableta. Napomenula sam patologu da je u prostoriji gde sam ga našla stajala posuda u kojoj je palio vatru. Analizu na ugljen-monoksid nisu radili, a on brzo "odlazi" iz organizma i pitanje je da li sada mogu da ga pronađu? Ukoliko toksikološki nalaz bude čist zvanično će uzrok smrti biti nepoznat - prenosi nam sve što je čula M.A.

Ona pokušava ali još ne uspeva da uspostavi vezu sa porodicom Gambijca. Našla je njegovog brata Abdoulrahmana Berija na Fejsbuku. Poslala mu je poruku, ali ne dobija odgovor.

- Posle razgovora u policiji stekla sam utisak da ih je baš briga za slučaj. Ne verujem da istraživali ni kako ni odakle je došao. Rekli su mi da objekat u kom je živeo zapečaćen, a nije. Osećam se kao da ja vodim istragu - zaključuje M.A.

Na istom mestu, samo desetak metara od "doma" Gambijca, pre dve godine desila se tragedija. U mračnom tunelu, ostacima stare razrušene betonjerke, nađeno je telo nepoznatog muškarca. Počinio je, rečeno je tada, samoubistvo vešanjem. Vezao je konopac sa omčom za ogoljenu armaturu na plafonu i obesio se. Bio je poreklom iz Egipta.