Mamina i tatina jedinica
Zorana Mihajlović (44), ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, rođena je u Tuzli, ali je sve uspomene iz detinjstva vežu za Novi Beograd, gde je kao đak generacije završila osnovnu školu. Vredno učenje nastavila je i Prvoj ekonomskoj školi u Beogradu i završila je opet kao najbolja.
- Moji roditelji su iz Loznice, rođena sam u Tuzli, jer je moj otac tamo jedno vreme radio. Kada sam imala godinu i po dana prešli smo u Loznicu, pa posle dve-tri godine na Novi Beograd. Moji roditelji nisu radili kao današnji od ujutru do uveče, tako da su imali dosta vremena da mi posvete. Bila sam jedinica i mnogo sam volela da se igram sa društvom napolju - priseća se ona.
Zorana ne krije da je i dok je studirala Ekonomski fakulet više učila nego izlazila, a omiljena mesta su joj bila čuveni studentski klubovi KST i Bonafides. Jedno vreme se bavila umetničkim plivanjem. Tokom odrastanja i profesionalnog usavršavanja kaže da je znala da će stvoriti dovoljno da ne bude izdržavana, kao što je znala i, da šta god bude radila, želi da bude mama bar jednom detetu. Sada uživa u tinejdžerskim danima svog sina.

Prodavac sladoleda
Bratislav Gašić (47), ministar odbrane i rođeni Kruševljanin, priznaje nam da je bio „strašno nemirno i nestašno dete“.
- Nestašluke ne mogu da poreknem. Toga je svakako bilo u detinjstvu. Trudio sam se da svu tu energiju potrošim na fudbalu koji sam od malih nogu igrao. Nastupao sam i za kruševački Napredak, na šta sam posebno ponosan - ispričao je Gašić za „Alo!“.
Ministar vojni kaže za sebe da je preduzetnički duh imao oduvek, pa je tako i prvi novac zaradio zahvaljujući svojoj dovitljivosti.
- Sećam se da sam kao klinac, na kraju 8. razreda nakupovao sladoleda, stavio ga u onaj putnički frižider i prodavao ga ispred fabričkih menzi. To je bio poduhvat da se ode na letovanje. I zaista sam od tog sladoleda zaradio i otišao na more - prisetio se Gašić.

Od Franje do Vanje
Vanja Udovičić (32), minstar sporta i omladine, još od ranog detinjstva morao je da usklađuje vaterpolo i obaveze u školi.
- Još kao klinci smo na svakom polugodištu donosili đačke knjižice na kontrolu kod trenera. Ukoliko su nam ocene bile loše, zabranjivali bi nam da treniramo dok god ih ne popravimo - objašnjava Udovičić, koji je priznao da bi bio pilot ili astronaut da nije postao vaterpolista. Neobičnu stvar doživeo je u 15 godini, kada su mu roditelji promenili ime.
- Dobio ga je po pradedi Franji, pa smo ga promenili zbog rizika koji je tada bio u Srbiji - ispričao je Vanjin otac Davor Udovičić.
- Jedina anegdota u vezi s mojim imenom je to što sam bio u mogućnosti da ga sam izaberem - rekao je nedavno Vanja.

Komunista od malih nogu
Aleksandar Vulin (42), ministar za rad, kaže da je od detinjstva bio komunista. Rastao je uz oca inženjera i majku medicinsku sestru, koji su u Vojvodinu došli “trbuhom za kruhom” iz Bosne. Osnovnu školu završio je u rodnom gradu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima.
- S nostalgijom se sećam dana u gimnaziji. Zbog matematike sam išao na popravni, ali sam je ipak bio položio - ispričao je Vulin, koga su još u ranoj mladosti odredili “Azra” i Če Gevara...

Enciklopedija u kratkim pantalonama
Ivica Dačić (48), ministar spoljnih poslova, s ponosom uvek ističe da je dete sa sela, sin Desimira milicionera i Jelisavete domaćice. Bio je besprekoran đak od osnovne škole do fakultetske diplome, što je najavio već u trećoj godini, kada je naučio da čita. A visoke političke ambicije mogle su se naslutiti u Dačićevoj sklonosti da još kao mali gleda dnevnike.
- Onda sam roditeljima i komšiluku sve prepričavao, glumeći spikera... Do pete godine sam znao baš lepo da čitam i da pišem, znao sam sve glavne gradove, reke, planine. Ceo zemljopis sam imao u mozgu... U to vreme su se skupljale sličice fudbalera. Meni je najveća draž bila da pogledam sliku fudbalera, a onda broj pozadi. I posle sklone sličice i pitaju me: „Koji je fudbaler na sličici broj 32“ i ja kažem... Sve ispogađam! I onda mi kupe čokoladu. U „Večernjim novostima” je tada izašao tekst o meni pod naslovom: „Enciklopedija u kratkim pantalonama”. Nažalost, nemam sačuvan taj tekst... - ispričao je Dačić.
Na pitanje čega se najradije seća iz detinjstva, Dačić ko iz topa odgovara: „Hleba pod crepuljom, suvog mesa, kajmaka, prženog krompira kod moje pokojne bake Olge.

Vukovac sa loptom
Rasim Ljajić (50), ministar trgovine, turizma i telekomunikacija, put do važnih državnih funkcija u Beogradu započeo je u Novom Pazaru. Dve stvari su mu obeležile detinjstvo - fudbal i škola. Jurenje za loptom uozbiljio je kada je zaigrao za novopazarski podmladak.
- Da li sam bio dobro dete? Pa, ne mogu to za sebe da kažem. Ali jesam bio vukovac u školi - rekao nam je Ljajić.

Poznavanje prirode
Srđan Verbić (44), ministar prosvete i nauke, još jedan „petničar“ među ministrima. Verbić je vezan za istraživačku stanicu „Petnica“ još od svoje 14. godine, tako da je to mesto obeležilo i njegovo odrastanje. U Beograd je došao još kao mali iz Gornjeg Milanovca. U jednom svom blogu je napisao da je jedna od najčudnijih stvari koju pamti bilo to što većina njegovih drugara ne zna koje sve domaće životinje imaju rogove.

Muvao devojke Antićevim stihovima
Lazar Krstić (30), ministar finansija, devojke je osvajao stihovima Miroslava Antića. Prva ljubav, baš uz ovu poeziju, desila mu se, kako je priznao, još u osnovnoj školi. Detinjstvo u Nišu mu je u veoma lepom sećanju.
- Imao sam lepo detinjstvo i na tome sam zahvalan roditeljima. Rado se sećam i odnosa s bakama i dekama, s kojima sam upoznavao svet, počevši od železnice, koja mi je bila omiljena, pa do matematike. Sećam se i osnovne i srednje škole, a naravno i prvih ljubavi - ispričao je on.
Prvi novac zaradio je u Petnici, a prve ozbiljne pare dočekao je u Americi na studijama.
- To me je disciplinovalo i puno mi pomoglo. Radio sam i do 25 sati nedeljno kako bih obezbedio novac za preživljavanje i na kraju za kartu za Srbiju - kaže Krstić.

Prva simpatija se ne zaboravlja
Aleksandar Antić (45), ministar rudarstva i energetike, kaže da su mu odrastanje obeležili škola i sport, a zbog čestih selidbi porodice još kao mali upoznao je mnoge delove Beograda.
- Prve korake napravio sam na Dorćolu, u kvartu oko Bajlonijeve pijace, a posle smo se često selili, pa sam živeo u Košutnjaku, Mirijevu, Karaburmi... Kad sam bio klinac škola i sport su mi bili glavna preokupacija. U osnovnoj sam bio vukovac i čim bih došao iz škole, uradio bih domaći i odmah istrčao napolje na sport ili igru. Bio sam pun energije, ali dobro i poslušno dete - ispričao nam je Antić.
Košarka mu je, kako kaže, bila na prvom mestu, ali bavio se i atletikom i stonim tenisom. Pohvalio nam se i da je bio standardni član reprezentacije svoje škole u svim sportovima koje je trenirao.
- Bilo je naravno i zaljubljivanja. I danas se sećam Tanje Stamenković, koja mi je bila prva simpatija u osnovnoj školi. I meni je neverovatno da se i danas sećam tog imena - otkrio je Antić za „Alo!“.

Od čitanja do klizanja
Jadranka Joksimović (36), ministar bez portfelja zadužen za EU, još jedno novobeogradsko dete među ministrima. Za „Alo!“ je otkrila kako je izgledalo njeno odrastanje nedaleko od keja.
- Odrasla sam na Novom Beogradu, blizu keja. I danas volim te široke ulice, zelenilo i reku. Bila sam veoma radoznalo i uporno dete. Mnogo sam čitala, bila veoma odgovoran i uspešan đak. Volela sam školu i uvek bila neki organizator različitih školskih aktivnosti. Zimi sam išla na klizanje, leta provodila u selu na planini. Nisam mnogo razmišljala o tome šta ću biti kad porastem. Jednostavno sam obavljala zadatke i uvek tvrdoglavo branila ono što sam smatrala da je pravedno – ispričala nam je Jadranka Joksimović.

Sunce iz Bolivije
Kori Udovički (53), ministarka državne uprave, jedina ima „egzotično“ poreklo. Iako je rođena u La Pazu, u Boliviji, uspomene na detinjstvo vezane su joj isključivo za Beograd.
- Do moje pete godine smo živeli na Topčiderskom brdu, potom smo se odselili u inostranstvo, a kasnije, na moju sreću, opet vratili. Jedna od najdražih uspomena mi je proleće u Beogradu kada smo brali ljubičice, i to je za mene tada bila najvažnija stvar - kaže Udovički za „Alo!“.
Ona je inače druga ćerka Bolivijke Karoline Nine i diplomate Lazara Udovičkog. Za oca je jednom prilikom rekla da je uživao u svojim kćerkama i one za njega nikada nisu bile krive. Majka je pak bila kritična i njoj duguje neobično ime.
- Mama mi je dala ime. Njen rezon je bio da svako dete treba da ima ime iz zemlje u kojoj se rodilo. Ja sam se rodila u Boliviji, mama je istraživala kećua, jezik Inka. Na tom jeziku Kori znači Sunce - otkrila je nova ministarka.

Đubretar i pecaroš
Ivan Tasovac (48), ministar kulture i informisanja, prohodao je na Kalemegdanu, odrastao uz stripove i kao mali voleo je da jurca za loptom, ali i da nervira roditelje zbog vožnje skejtborda kojim se često spuštao strmim dorćolskim ulicama.
- Moje vaspitanje, ukratko, bilo je čudna mešavina američke psihologije i balkanske ćuške. Jednom kad mi je bilo 13 godina nisam došao kući čitave noći. A ujutru su me svi silno grlili i ljubili. Inače, kad bih zakasnio 15 minuta, nastajao bi pravi haos. I, nije mi bilo jasno zašto, kad malo zakasniš, bude tolika frka, a kad ne dođeš čitavu noć, svi te ljube - ispričao je Tasovac, koji je detinjstvo proveo na dve adrese - u Jovanovoj ulici na Dorćolu i Kičevskoj na Vračaru, gde su živeli majčini roditelji.
- Tu, u Jovanovoj, u jednoj sobi, bili smo tata, mama, baka, brat, ja i klavir. Bila je tu i velika zajednička terasa, doduše uvek puna veša koji se sušio, ali po mom mišljenju, to je bilo bogom stvorena mesto za loptu. Kao mali maštao sam o tome da postanem đubretar, pa sam se posle preorijentisao na fudbal prema kojem sam imao potpuno renesansni odnos - igrao sam gde me stave. Muzika je već postala neizostavan deo mog života, ali nije kod mene izazivala toliku radost kao, recimo, pecanje - prisetio se ministar.

Nesuđeni patrijarh

Nikola Selaković (31), ministar pravde, kaže da je jedan od tužnijih dana bio kada je napustio Novu Varoš i preselio se u Beograd, ali je to bio, kako kaže za „Alo!“, i preduslov za lepe dane.
- I dalje se sećam toga dana. Pamtim saksiju sa lepim kartonom, koju je otac kupio majci kada se porodila. To je poslednje što smo spakovali u kola - ispričao nam je Selaković, kojem je kao detetu od šest i po godina život u Beogradu predstavljao robiju, jer “nije mogao svakog vikenda da ode na selo”.
Voleo je slikanje i išao je u likovnu školu, a prva želja mu je bila da postane patrijarh.
- Putovao kod tetke vozom u Kraljevo. Pitala me je šta bi voleo da budem, a ja sam rekao patrijarh. Ne znam što sam to rekao, da joj se dodvorim ili mi je to zaista bila želja – kaže on.

Karate kid
Nebojša Stefanović (38), ministar unutrašnjih poslova, za sebe je pričao da potiče iz prosečne porodice, da su brata i njega roditelji vaspitavali da budu skromni i da nikada nije imao specifične prohteve. Fizička aktivnost bila je deo njegovog odrastanja, tokom kojeg je trenirao aikido, karate, plivanje, pa vaterpolo, i uz to bio odličan đak.
Na školske dane podsetio se nedavno kada su mu u njegovoj OŠ „Laza Kostić“, prilikom zvanične posete, poklonili njegov uramljeni crtež koji je napravio na razgovoru s psihologom. To je slika čovečuljka ispod kojeg je dečjim rukopisom napisano Nebojša.

Šta bi bilo da nije Velimir
Velimir Ilić (63), ministar bez portfelja zadužen za vanredne situacije, jedini je ministar koji detinjstvo ne pamti po dobru.
- Ja ne mogu da se hvalim ni igračkama, ni letovanjima, ni zabavama. Moja porodica je bila zavijena u crno. Partizani su nas uništili, desetkovali, prepolovili. Pola porodice su pobili... Kod nas nikada nije svirao radio, a u dvorištu na žicama se sušila uglavnom crnina. Mene detinjstvo asocira na tugu, gnev i usađenu želju da budem protiv režima - ispričao je Ilić.
Zbog četničke tradicije u porodici, kaže i da je imao problema i u školi gde je uvek bio obeležen.
- U osnovnoj školi bih bio i najbolji đak da nisam bio Velimir. Od dede Velimira. Oca i stričeva četnika. Išao sam u školu „7. oktobar”, koja je dobila ime po danu artiljerije. I za dan škole su dolazili narodni heroji, a meni učiteljica dan uoči kaže: Iliću, ti nemoj sutra u školu da dolaziš. Ali se ta škola, bogu hvala, danas zove „Sveti Sava” - objašnjava Ilić.