Sedamdesetih, čak i oni koji su imali dosta novca preferirali su stopiranje. Svako je to morao da proba iz te buntovne generacije sedamdesetih godina. I tako, tačno 1970, Cvjetko i Pavle, dva studenta, krenuli su na svoj put Evropom kako bi stigli do engleskog ostrva Ajl of Vajt, gde je sada legendarni i istorijski rok festival bio u pripremi.

Kada su krenuli iz Beograda, dva prijatelja Cvjetko i Pavle su prešli više od 1000 kilometara stopirajući. Ceo dan su izgubili u Veroni, zašto što niko nije hteo da im stane i poveze ih. Verona je zato crnom tačkom bila upisana u njihovoj mapi puta. Uveče, umorni i totalno razočarani, odlučili su da prespavaju u lepom parku sa mekom travom. Ujutru su ih probudili ljudi koji su urlali i čudno gestikulirali. Izgledali su veoma besno. Još uvek pospani, studenti iz Beograda su počeli da se okreću i gledaju svoju okolinu kako bi saznali šta se dešava: oni su bili u vodi, vreće za spavanje su im bile totalno mokre i teški rančevi su im plutali pored njih. Brzo su pokupili svoje stvari i pobegli.

Danas, 43 godine kasnije, Cvjetko se još uvek seća svih detalja tog puta. Seća se bukvalno svako pojedinosti, zna sve dane, datume, mesta, ljude i njihova imena.

Park u blizini Verone u kojem su njih dvojica odspavali je u stvari pirinčano polje.

- O kavkve smo budale! Da sam juče umro, ne bih znao da smo spavali u polju pirinča - kroz smeh se priseća Cvjetko.

Napustivši napokon Veronu, dvojica stopera su stigli do Švajcarske. U Ženevi su spavali u Engleskoj bašti, elegantnom parku u centru grada. Sledećeg jutra, policajac ih je nežno i uljudno probudio i zamolio ih da ustanu.

- Bio je 14. jul 1970. godine. Sećam se zato što su Francuzi tada slavili svoj državni praznik, pad Bastilje - priseća se Cvjetko.

Džim

- Pariz

- Super! Upadajte!

U automobilu su bila dva lika sa dugim kosama i bradama. Prvo su pitali Cvjetka i Pavla ko su i šta su, odakle dolaze i gde su krenuli. "Jugoslavija, Balkan, Tito", nekoliko čestih stereotipa probudili su njihovu radoznalost. Likovi u automobilu su posmatrali dvojicu studenata kao da su neka egzotična retkost.

Zatim su počeli da pričaju dok se na kasetofonu u automobilu čula pesma "Lajt maj fajr", koja je tada bila na vrhu svih mogućih muzičkih lista. Lik koji je sedeo do vozača se okrenuo i pitao dva stopera da li im je poznata pesma.

- Naravno - odgovorio je Cvjetko, "To je pesma Hose Feliciana, slepog peveča iz Portorika".

- Nema šanse, ti budalo! Ja sam napisao ovu pesmu! - rekao je lik i počeo grohotom da se smeje. To je bio Džim Morison sa svojim menadžerom Leon Barnarom.

Dvojica studenata su znali za Dorse, znali su ko je Džim Morison, ali nisu mogli da ga prepoznaju. Tada, mladež u Jugoslaviji znala je za svu popularnu muziku preko radio Luksemburga, koji je puštao najnovije hitove u svom noćnom programu.

Vozili su se celu noć i u 4 ujutru dva studenta su se probudila ispred Hilton hotela u Parizu. Džim i njegov menadžer su se ponudili da im plate sobu. Ipak, zbog svoje odeće koja se u tom trenutku sušila na njima i zato što su se osećali prljavo, njih dvojica se nisu osećali adekvatno za tako luksuzno mesto. Odbili su ponudu. Ali su pristali ipak da ostanu ceo vikend u Barnarovom apartmanu u Rue des Plantes, u južnom Parizu.

Dvadesetak dana kasnije, drugari sa puta su se ponovo sreli na ostrvu Ajl of Vajt: Džim Morison je bio na bini a dvojica studenata su ga gledala iz mase.

Ako vas zanima kako su Cvjetko i Pavle stigli do Engleske i šta im se još izdešavalo na putu do tamo, celu reportažu možete pročitati OVDE.