Već mesecima sam bila sama. Pred leto sam okončala dugu i tešku vezu koja me je iscrpla do poslednjeg atoma snage. Nije bilo lako početi ispočetka. Uspomene su bolele, razočaranje je bilo jako, trebalo je dosta hrabrosti da se upustim u novu vezu.

Jovan je ušao u moj život dok sam se borila sa strahom od samoće i opirala porivu da potrčim nazad u Bojanov zagrljaj. Upoznala nas je Milica, došla je s njim iz Zagreba. Sedeli smo u obližnjem restoranu i veselo čavrljali. Bio mu je rođendan i patio je za devojkom koju je upoznao na moru. Došao je da je iznenadi, ali je ona uporno odbijala njegov poziv. Slomljen i tužan, odlučio se za poslednji, očajnički potez. Kupio je buket i otišao kod nje. Nas petoro smo veselo čavrljali uz dobru hranu u poznatom restoranu. Pred kraj večere, Jovan se pojavio delimično pijan i beskrajno tužan. Gledala sam u čoveka kome se upravo srušio ceo svet, nadom tkan mesecima. Moje srce uvek je drhtalo za autsajderima. Navijala sam za njih. Bilo je nečeg prelepog na tom njegovom tužnom licu. Pružila sam mu poslednje parče pice iz svog tanjira, ne znajući da mu pružam deo sebe. Slušala sam njegov bol. Bila sam ono što se u „psihologiji za poneti“ zove faktor stranca. Znali smo da se, verovatno, nikada nećemo sresti i bilo je lako njemu da priča, meni da slušam. Nisam ni osetila trenutak kada smo prešli granicu besednika i slušaoca i naše su se usne spojile u strastvenom poljupcu. Žmarci su mi prostrujali kičmom i osetila sam ono čudno treperenje leptirića u stomaku, za koje sam mislila da je odavno nestalo. Jovan je otišao, a ja sam ostala.

Godinu dana smo se dopisivali. Crtao je po belom ekranu srca, zvezdice, sunce, more, sirene, čamce i slao ih svakog dana za dobro jutro. Zvuk poruke na „vajberu“ postao je moja omiljena melodija.

Došao je jun. Prvi sunčani zraci su mi ubacili ideju u glavu da odem u Makarsku. Nije mi trebalo dva puta da razmislim. Spakovala sam se i otišla. Čekao me je na aerodromu. Srce mi je ludo tuklo u grudima onog trenutka kada sam ga ugledala. Pružila usne kao sebe da mu pružam. Sve je tog dana bilo čarobno. Otišli smo do marine, gde nas je čekao čamac kojim smo se odvezli na Brač, na ručak. Za mene je vrema stalo. Zaboravila sam na sumorni Beograd, džangrizavog šefa, dosadne kolege, neplaćene račune... Postojali su samo sunce, more, on i ja. Cvrkutala sam kraj njega, smejala se njegovim nespretnim šalama, disala sam punim plućima. Negde na morskoj pučini, daleko od svih i od svega, završila sam u njegovom zagrljaju, predajući mu se kao nikome do tada, divlje i neobuzdano, ponesena strašću za koju nisam ni znala da postoji u meni. Uživali smo bezrezervno jedno u drugom znajući da je sve to mehur od sapunice koji će pući svakog trenutka. Moj život je bio 600 kilometara daleko, totalno običan, češće dosadan no uzbudljiv, u velikom gradu gde lakoća postojanja gubi rat protiv svakodnevnog stresa. Njegov život bio je 200 kilometara na drugoj strani. Dugogodišnja veza odavno potonula u monotoniju tražila je još jednu šansu.

Poslednje jutro smo dočekali u polumraku hotelske sobe, mokri od dodira i od poljubaca. Pogledi su ispričali sve, lagani drhtaj ruke bio je poslednje što sam osetila. Vrištala sam u sebi za njim, za našom uvalom, za Jadranom. Ostala je njegova siva majica u mom koferu. Ponekad zaronim u nju i udahnem duboko ne bih li za trenutak okrenula Zemlju unazad i stigla do njegovih očiju. Zažmurim naglo, pomolim se bogu da mi da junačku sreću da izbegnem ludačku košulju i zaspim u nadi da će ga plima jednog jutra ostaviti pred vratima mog srca.