Tada sam samo razmišljala o svojoj budućnosti, o karijeri i uspehu. Ali moje planove je poremetio kolega sa kojim sam najčešće pila kafu. Sve je to krenulo prvo kolegijalno, zatim prijateljski, a onda se polako i neprimetno pretvorilo u ljubav. Ljubav se jednostavno ušunjala, postala nešto bez čega ne bih mogla dalje. Dane smo provodili zajedno i na poslu i van posla, noći u skloništima zbog sirena za opasnost od bombardovanja.

Mi smo tada živeli u svom svetu i ničega se nismo plašili, samo da smo zajedno, pa ćemo sve prebroditi. Ali naš san se prekinuo onog 13. jula 1999. godine, kada smo ja i moja porodica, sa Vojskom Srbije, zbog bezbednosti morali da napustimo grad. Bez pozdrava, bez oproštaja, zagrljaja, krenula sam sama u nepoznato. Ništa nisam znala o njemu... Ni da li se evakuisao, ni gde je, da li je dobro. Sve moje nade i planovi o životu pali su u vodu i raspršili se u milion delića, koji više nisu mogli da se sastave. Posle putovanja od tri dana, zbog nesigurnog terena kroz koji smo morali da prođemo, stigli smo u Kraljevo. Tamo smo našli privremeno utočište u kući mog strica. Bilo nas je dosta, svi uplakani i u rasulu, kuda i kako dalje! Ja sam u jednom trenutku, svesna situacije u kojoj se nalazimo, rešila da sutradan otputujem u Beograd i da tamo potražim posao. Smatrala sam da ću tako pomoći roditeljima, a i sebi da lakše zaboravim i prebolim sve što nas je snašlo.

Tako je i bilo, otišla sam u Beograd i pukom srećom odmah našla posao u jednoj piceriji kao pomoćnik pica majstora. Iznajmila sam stan sa novcem koji sam ponela i krenula u novi život. Moju ljubav nisam zaboravila, nosila sam je duboko sakrivenu od svih, ali joj se iskreno nisam nadala, nisam verovala da ćemo se ikad sresti. Posle samo nedelju dana, gazda picerije mi je rekao da me je zvao neki mladić i da će zvati kasnije. Odmah sam pomislila da je to moj brat, koji je sa roditeljima ostao u Kraljevu. Međutim, ponovni poziv doneo mi je veliko iznenađenje i još veću radost. Bio je to on, moja ljubav, moja čežnja i nada. Tražio me je danima od trenutka kad je saznao da smo napustili kuću i otišli sa vojskom na sigurnije mesto. Pored svih problema nije gubio nadu i nije odustao, nije želeo da olako digne ruke od jedne ljubavi koja nije našom greškom prekinuta. Uspeo je preko Crvenog krsta da dobije adresu gde su moji roditelji. Otišao je tamo, našao njih, ali ne i mene. Obradovao se što je saznao gde sam i uzeo broj telefona da me nazove i dođe da se vidimo. Naš ponovni susret je bio veoma dirljiv, bilo je tu i osmeha i suza. Tada smo obećali jedno drugom da se nikad više ne rastajemo, da niko ne može da nas razdvoji. U braku smo već 15 godina, imamo dvoje zlatne dece i volimo se kao i prvog dana.