U rad sa pogrebnom opremom krenuo je sasvim slučajno, kada mu je brat koji je držao pogrebno preduzeće otišao na put. Nije imao ko da iznese pokojnika, pa je pristao da pripomogne. Tada je prvi put video mrtvog čoveka. Uskoro je prešao da radi u pogrebno preduzeće koje je sarađivalo sa sudom. Boban priča da njegov posao ne poznaje radno vreme. Tokom rada video je žrtve najgorih zločina i najmonstruoznijih krivičnih dela, koje ne pamti, ali naglašava da je najteže raditi kada je u pitanju mrtvo dete.

On objašnjava da se mnogih situacija sa kojima se sreo ne seća, jer kada završi sa poslom na sve zaboravi jer je to jedini način da se ostane pri “zdravoj pameti”.

Ljudi kada dođu u prodavnicu pogrebne opreme obično ni sami ne znaju šta žele da kupe. Strankama treba pomoći jer je preporuka najbolja reklama za prodavce pogrebne opreme, iako je javna tajna da se mnogi dovijaju na sve moguće načine da bi došli do klijenata. Prave se čak i neki „prevarantski“ ugovori kako bi stranka u slučaju smrtnog slučaja u porodici mislila da je obavezna da pogrebnu opremu kupi u tom preduzeću.

U Srbiji ljudi imaju razne zahteve kada im neko umre. Od lakiranja noktiju, šminkanja, friziranja pokojnika, do toga da donesu najskuplji parfem da se pokojnik namiriše. U sanduke se uz pokojnika stavljaju slatkiši, satovi, mobilni telefoni, novac, slike… kako bi sve to poneli na onaj svet.