"Zapanjujuće lepa žena dvadesetih godina, odevena u crno, nariče u blizini staklenog kaveza u kome se nalazi telo, ili voštana lutka, Kim Džong Ila, pokojnog vođe Severne Koreje. Ona priča o beskrajnoj moći Velikog vođe koji je preminuo pre dve godine. Oko nje vlada potpuna tišina, ljudi u prepunoj sali ćute pognutih glava. Svako drugo ponašanje bilo bi neprihvatljivo i rezultovalo bi hapšenjem", piše novinar koji je i sam bio svedok toga šta se dešava ako se u potpunosti ne poštuju sumanuto stroga pravila.

Vodič turističke grupe koja je išla kroz Pjongjang video je da jedan od turista fotografiše žene pogurene pod teretom prepunih korpi. Prišao je i prosiktao "zašto bi iko želeo to da gleda".

U knjižari u centralnom Pjongjangu sve knjige su ili posvećene Velikom vođi ili ih je on napisao. Prodavci su videli da je jedan stranac, ne znajući šta čini, presavio primerak novina "Pjongjang Tajms", kao ludi su počeli da upiru prstom u njega a onda su prišli i napali vodiča jer je to dozvolio. Ovaj je počeo da im se pravda sa divljim pogledom u očima. Nije znao da nikada ne smete da presavijete novinu jer se na njenoj naslovnoj strani uvek nalazi slika Velikog vođe i gužvanje njegovog lika smatra se nedopustivim.

U gradu nema reklama, bilborda, a novine se čitaju sa javnih stalaka. Nema plakata osim državne propagande, samo sivilo. Ogromni trgovi su prazni, osim kada su svečanosti i ljudi pevaju o vođi u neverovatnom broju.

Novinar se odvažio da postavi veoma opasno pitanje, pa ga je malo drugačije upakovao i uputio vodiču.

- Šta bi policija ovde uradila da naiđe na pljačkaše? Ima li zatvora?

- Naravno, sve zemlje imaju zatvore. Ali ovde je to malo drugačije, to su...

- Radni logori?

- Pa, oni koji počine ozbiljne zločine odlaze daleko. Idu da naporno rade i obrazuju se. Uče ih da misle na pravi način, odgovara vodič i eskivira pitanje o broju takvih "edukacionih centara".

- Ne znam koliko ih ima, daleko su. Čujem za njih ponekad ponegde. Mogu li da vam pomognem oko drugih informacija, odmah menja temu.

Uprkos tome što vas nadgledaju na svakom koraku nije tačno da u Severnu Koreju ne može da se uđe. Svake godine uđe od 1.500 do 5.000 ljudi. Novinari nisu dobrodošli.

Na putu koji vodi od Pjongjanga naziru se prave razmere bede. Ljudi tegle velike korpe prepune drvne građe i namirnica. Vidno su preopterećeni. Niko se ne smeje, nema priče, samo rade. Vodič naglašava da je tu zabranjeno slikanje, a onda čini jedan luksuz - razgovora mobilnim telefonom, što je tamo vrlo retko jer svaki dodeljuje vlast. Nakon kraćeg razgovora pokazuje poljanu na kojoj, u sred razrovane zemlje i pustare, žena u elegantnoj haljini i muškarac u odelu igraju odbojku pred sređenim ljudima. Zavijaju od smeha i usiljene radosti.

"Evo, njih slikajte. Pogledajte kako su veseli i lepi. Molim vas, puno ih slikajte, ono to žele, oni su vrlo ponosni", kaže vodič i izgleda ubeđeno da su mu svi poverovali. Kod nje je "obrazovanje" Kim Džong Una obavilo dobar posao.